Лопарски алпиниста Слободан Симикић направио је својеврстан, ако не и највећи, подвиг кад су у питању људи из овог поднебља. Са групом планинара из РС, у експедицији под називом „Српска на крову Америке“, освојио је највиши врх јужне хемисфере - Аконкагву (6.962 метра) на Андима. Тако се застава Републике Српске, али и застава Лопара, завијорила на крову обје Америке.

Симикић је први крочио на кров Америке, недосањани сан многих планинара. Још четворица планинара са Пала и из Приједора, Милан Ковачевић, Младен Лукић, Бојан Минић и Срђан Васић, били су у тој експедицији. Симикић је члан Планинарског друштва „Мајевица“ и Планинарског друштва „Атос“, које делује у саставу Светосавске омладинске заједнице у Брчком, а у Планинарском савезу РС обавља функцију председника Одсека за алпинизам. У РС тренутно има десетак регистрованих алпиниста.

Био је на Монблану, Елбрусу (Кавказ), на Арарату у Турској. Ово је највиши врх који сам до сада освојио. «Пре три године сам планирао да освојим Аконкагву са алпинистима из Србије, али ми је велика жеља била да то буде, ипак, са алпинистима из РС. Сада му се та жеља и остварила. На Аконкагви је температура била изузетно ниска, минус 40 степени Целзијуса. Ветар је дувао брзином преко стотину километара на час, па смо имали утисак да је знатно хладније него што је уистину и било. Након три дана боравка у граду Мендоза у Аргентини, кренули смо у освајање највишег врха, Аконкагве. На 3.300 метара почели су се јављати извесни здравствени проблеми. Први озбиљан проблем, почетак можданог едема, добио је један од чланова наше експедиције. Лекари су га евакуисали хеликоптером за Мендозу.» На првом висинском логору, код другог члана експедиције јавила се хипертензија. И он се морао повући. На крају су само двојица алпиниста стигла до Кондоровог гнезда. Страшно невреме, трајало је два дана. Кад се време стишало, кренули су према врху. Ту се придружио трећи члан, али и један Француз. « Заједно смо изашли на врх Аконкагве» - испричао је Слободан Симикић . Симикић каже да је успон и силазак са планинског врха трајао 24 дана. Сам силазак је трајао око пет дана.

Аконкагва је сурова планина, с мало снега, пуно глечера покривених камењем и сипаром. Ваздух је изузетно сув, што захтева уношење пуно течности у организам. Занимљиво је да се на већим висинама могу видети само кондори и дивљи коњи. Прецизна евиденција о онима који освоје врх налази се у првом базном логору. Након што предоче видео и фото снимке са врха, имена успешних андиста уписују се у посебну књигу. Смрзавање је чест случај на Аконкагви. Многи остају без прстију на ногама.

У освајању Аконкагве, поред Владе РС, финасијски је помогла Рафинерија нафте Модрича, Олимпијски центар Јахорина, општина Бијељина и општина Лопаре.

Српска експедиција је имала среће, сви су се живи и здрави вратили кући. Њихова имена остаће златним словима уписана у анале планинарства РС.